Nekad tišina govori hiljadu riječi
Sećam se naših poslednjih zajedničkih momenata.Sablasna tišina. Muk. On usredsređen na volan. Ja na misli: “Suviše je tiho, nešto ne valja…”. Po prvi put niko ne progovara. I tišinu ne prekida. Ćutimo, kao da inat teramo jedno drugom.
A ona, kao da raste i jača. Dobija na intenzitetu. Gotovo da se ta napetost u vazduhu između nas može seći. Samo se još sa plejera malo “Beogradskog sindikata” trudi da je naruši, ubije i nešto promeni, ali bezuspešno. I to njegovo klimanje glavom u ritmu muzike je čist fol. Toliko je zadubljen u vožnju i stihove “Balade disidenta” da ni ne primećuje, mene… Moj pogled u retrovizoru, krajičkom oka, uprt u njega…
Moj osmeh, poslat nanosima snega i šumama u daljini na zubatom januarskom suncu, dok srce se, od ove hladnoće između nas, ledi, a telo od duše rastaje… Boli! Ni pogleda, ni osmeha. U potpuno gluvom satu vozimo se jedno pored drugog, a miljama daleko… “I da prekinem ovo, šta mi vredi?!?” vrzmalo mi se po glavi. “Kad znam da je kraj, ne mora mi ništa više reći. Ovo ćutanje reklo je sve.Jasno je.” Valjda smo se previše zaljubili.Strastima prepustili.U požudi izgoreli, “ljubav” u trenu ubili…
Ćutke smo se rastali. Zauvek.
Samo što ga ja i dalje volim…